Pogrešno si mislila

Facebookgoogle_plus

 

Vozim juče moje najmlađe u školu.

Da, da. Vozim. I ne, ne mazim ga preterano zato što je najmlađi. Vozila sam i sestru i brata, kada su bili tako mali. To je zato što živimo u naselju koje nema školu. Eto, i to je moguće u 21. vijeku. Ali to je jedna druga priča.

Vozim i prebiram po glavi detalje nekih razgovora koje sam vodila u posljednjih par dana.
Jedna zajednička nota se čuje u svakom od njih: najčešći razlog zašto odlučimo da nešto promijenimo u životu je kad ne možemo dalje. Kad padnemo. I tako, vozim i pitam se, zašto?
Zašto se ne pokrenemo prije? Zašto smo kao one žabe u loncu, koje ne iskaču, a voda prokuha. I bude kasno.  Moramo li pasti, biti na dnu, da bi smo se pokrenuli?

Ostavim tu misao. Preteška je za rano jutro. Čeka me još  nabavka, ručak, poslići po kući, posao…

Ispratim sina, vraćam se ka autu i TRES!
Složih se po onom uglačanom, mokrom ledu kojim je čitav grad bio juče pokriven.
Stvarno padoh, da niže nije moglo.

Ha, ha, ha…

Nadam se da ne moram više padati u životu. Ali misli moram redovno plijeviti od korova. Začas zarastu u negativne, destruktivne, unesrećujuće pomisli koje nikome ne koriste, a nama najmanje.

A danas, danas je druga priča.
Južni vjetar me pokreće. Predukus proljeća.
Zato nadoknadih i fotografiju za juče, a evo i današnje.
Osunčana terasa ispred Radionice. Puno toga sam isplanirala za danas i osjećam da će mi sve ići od ruke.
Mislim: posao.
Mislim: druženje.
Mislim: proljeće.
Milsim: ljubav.

(7/365 – jednogodišnji izazov postavljanja jedne fotografije dnevno na blog, tagovane sa #Gledam)

 

Facebookgoogle_plus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *