Mačija posla

Facebookgoogle_plus

DSC_0010Danas je moj prvi radni da na novom poslu. Zaposlila sam samu sebe. Nemam još novaca da si plaćam, ali i nezaposlena sam bila neplaćena, pa sam shvatila:”Daj da bar budem zaposlena.” Jedna negacija manje i odmah zvuči malo afirmativnije. I bliže statusu „zaposlena i plaćena“.

Preskočiću sad uvod kako je do toga svega došlo. I ispričaću vam jednu priču.

Vrlo konkretnu. Priču o spremanju moje kancelarije.

Imamo u stanu jednu prostoriju. Mnogo je slatka. I svijetla.
Malena, a nekako puna nekog prostora, neke veličine. Ta prostorija je nekada bila naš balkon. Balkon koga smo mnogo voljeli i uživali na njemu. Od aprila do oktobra je bio najnaseljeniji kutak naše kuće. A onda, hvala Univerzumu, zatrebala nam je dodatna soba. Zatvorili smo balkon i proglasili ga sobom. Sobicom, tačnije. Ja sam joj odmah prišila epitet „privremenog rješenja“.
I stvarno je ispalo privremeno.

Ali, to je jedna druga priča.

Ovo je priča o mojoj kancelariji.

Sve do sada napisano na mom blogu je napisano u ovoj sobi. Fotografije mog nakita koje ste imali priliku vidjeti, nastale su u ovoj sobici. Zabilješke. Prepiske. Razmišljanja. Čitanja. Mnogo toga se tu već desilo.
Ipak, probudim se neko jutro sa saznanjem da sve što sam do sada u njoj napravila je bilo onako, usput.

Kad ugrabim vremena.

Kad osjetim želju.

Kad se sve poklopi tako da mogu da radim…i shvatim da ima toliko toga još što želim da uradim, stvarno, odistinski. I da jedino što treba da se desi je…pa…da to uradim.

Dobro…

Odlučih da ću prvo da povučem par poteza kako bih ovu „sobu“ transformisala u „kancelariju“. Srediću sebi kancelariju i sješću da radim.

Pisaću blog, redovno, predano. Sve te silne ideje koje sam uredno zabilježila ću pretočiti u priče.

Praviću nakit. U tome stvarno uživam. Učiću o vođenju Etsy prodavnice i o on-line prodaji.

Imam još mnogo ideja, koje samo čekaju da im posvetim svoje vrijeme i svoju pažnju.

I pristupiću svemu tome kao da mi je to posao. I on će to i postati.

Ovakvim pristupom, u mom pravcu će krenuti i nešto od čega ću moći samoj sebi i platiti za rad, nadam se. Rumi je rekao: „Ono što tražiš, isto traži tebe.“ So, I am covered!

Planiram ja tako i radim, spremam. Prvo sam oprala prozore. Čisti prozori su čist pogled u budućnost. Nikakvu zamagljenost ne želim ispred sebe kad počinjem s novim poslom. Izbacim neke police koje su bile viška. Preostale sredim, presložim, obrišem prašinu s njih. Uredim i očistim radni sto od nepotrebnih sitnica. U nekadašnjoj sobi je postojao i neki krevet. Neću ga izbacivati. Za udobnije trenutke čitanja. Ali malo ga preuređujem, da više podsjeća na sofu za razmišljanje. U narodu još poznato i kao „brainstorming“.

Odmičem tu novu sofu, da mogu iza lijepo da očistim prašinu.

Kad tamo…imam šta i da vidim.

Moja mačka, Dublin, ostavila iza sebe nered, da ne preciziram sada koje vrste. Ovo je jedan fini blog, ipak.

Još ja osjetim na momente da nešto smrducka, ali sve mislim to nešto izvana naiđe. Ne sumnjam na mačku, jer nikad, nikad, ali nikad nije ovako nešto uradila.

I sad. Ne nerviram se ja. Ne, ne, ne…

Sjedim na toj sofi, gledam u nered i razmišljam. Šta je sad ovo? A onda se sjetim jedne priče od prošlog proljeća. Naime, jedna prijateljica, koja je tad baš bila u procesu pokretanja vlastitog posla, je imala incident sa svojim psima. Ne sjećam se šta je bio razlog, ali tih dana su joj baš nesvakidašnje mnogo uneredili dvorište. I onda smo se smijale kako je to sigurno neki znak. I stvarno, krenuo joj je posao dosta dobro.

Uh, evo i meni posla i para, mislim se.

Ako je to tako, ma neka si Dublin! Nadam se samo da je jednom dosta?

I tako, počistim ja te sretne tragove i završim sa spremanjem svoje kancelarije.

Sretna i zadovoljna. 1-og septembra počinjem s radom. Baš sam se nekako svečano osjećala.

Kancelarija spremna. Ozbiljan rad može da počne.

Rekao bi neko da se priča tu završava.

Ma dajte, molim vas. Ne postoji tako nešto kao što je završena priča. Kraj ne postoji. Samo put.

Dakle, u tako dobrom raspoloženju, dogovaram ja druženje s dragim prijateljicama. Jedna od njih mi šalje poruku: „Imama neki posao za tebe. Pričaću ti kad se vidimo….“

Čekaj, kakav sad posao! Ja taman sredila kancelariju, a ona bi mene sad negdje da izmjesti? Nešto tu ne štima. Ali dobro saslušaću je.

Krećem. Već sam na izlasku. Tata me zaustavlja. I daje mi novac. Razlog je sad nebitan, bitno je da je očekivani novac već krenuo u mom pravcu.

Pričamo kasnije o tom slavnom poslu. Radi se o nekom desktop istraživanju kojim treba da se upravlja on-line. Mislim od kuće. Mislim, iz one moje kancelarije!

Pa naravno!

Kako mi to odmah nije bilo jasno!?

Molba za posao odmah poslana. Da li ću ja zaista i dobiti ovaj posao?

Ne znam.

Ako je to taj koji je krenuo prema meni – hoću.

S ove tačke gledišta, zar je bitno?

Taj ili neki drugi.

Nešto drugo je tu izvjesno.

Sve je dobro.

DSC_0006

Ah, da!

Dublin je dobila počasno mjesto pored mog radnog stola. Mjesto s pogledom u svijetlu budućnost.

Za svaki slučaj.

Možda ta mačka nešto zna?

Facebookgoogle_plus

Page with Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *