Ljubav je to još iz 1987.

Facebookgoogle_plus

IMG_8934

Tačno me neka panika uhvatila večeras!
Radila sam nešto po kući danas veći dio dana. Posvetila sam se ovih dana malo više spremanju kuće, što mi inače nije visoko na ljestvici najdražih aktivnosti. Ali isprobavam na sebi neke metode promjena navika. I mislila sam o tome odmah večeras pisati. Ali dok sam tako radila i neke druge ideje su mi došle. Čitav dan mi se neke pjesme nameću same od sebe, pa sam mislila da pišem i o tome kako mi muzika priča i odgovara na pitanja u zadnje vrijeme. Pa onda u jednom trenutku pomislim, ako sam već ovaj blog zamislila kao mjesto gdje ću pričati o promjenama i o stvaranju onda bih trebala više pisati o tome šta ja to sve stvaram. Ili o tome kako se ja to stvarno mijenjam i zašto. To je neminovno vodilo tok misli dalje do okidača promjene, a koji su bili bolest i neke druge krize koje su me zadesile u samo par godina. Mogla bih i o tome pisati? I tako, kada sam sve završila, i sjela da pišem, uhvatila me neka panika.

Ali nisam znala prepoznati  da dolazi od toga što ne znam šta bih prije pisala.

A, ne, ne. Ja sam u svom stilu radije samo pisanje dovela u pitanje. Lakše je naći izgovor. Lakše je prepustiti se sumnji nego se izboriti s njom. Najlakše je kao mala razmažena djevojčica reći: „E, sada baš neću ni pisati!“

I okrenem se drugim stvarima.

I da vam kažem. Taj Zakon privlačnosti je stvarno čudo. Djeluje trenutno. Posebno ako mu malo pomognem. Zapodjenem priču o odlasku u šetnju na brdo nadomak grada, koje je ovdje vrlo popularno šetalište, rekreativna zona. I naravno, vrlo brzo dobijem ponudu za istu. Za večeras. Eto rješenja. Kakvo pisanje, treba se rekreirati. U zdravom tijelu – zdrav duh. Ostavim sve planove za pisanje, spremim se, pobrinem se za neophodnu logistiku, čuvanje najmlađeg, kod koga je auto  i slične stvari. Kad tamo, ništa od plana. Šetnja se otkazuje. Hm…a baš mi se išlo, shvatili ste. Šta sad? Da idem sama? U šumu, u noć. Dobro, ima ulična rasvjeta, ali ipak…nije dotle došlo.

Nazad. Za računar. Otvorim i pivo jedno. Zlu ne trebalo.

Smjestim se udobno. Bacim pogled lijevo kroz balkonska vrata. Zelenilo, komšijski voćnjak. Bacim pogled ispred sebe kroz prozor, grad kao na dlanu. Udahnem duboko. Da vidim, šta ja to osjećam večeras, o čemu ja to želim pisati?

Ali i dalje osjećam paniku. Požalim se svom „sestrinstvu“, koje je uvijek tu za mene, za sve što treba. U roku od dve minute stiže desetine poruka, divnih, dirljivih, ohrabrujućih. I pregršt pametnih savjeta. Ako bih jedan birala da vam prenesem, bio bi to ovaj: „Piši! Samo pisanjem se izbrusiš, sama sebi pojasniš, samo radom se rađaju ideje i stvaraju rezultati“. Brzo se, dakle, jednoglasno složismo oko toga da imam nastaviti pisati, bez pogovora.

Dobro…

Nazad na posao.

A onda, tragom tih nekih ideja, otvorim svoj dnevnik. Baš da vidim šta sam posljednje pisala i kada. I nađem da je to upravo bilo o ovom blogu, onog dana kada sam objavila prvi tekst.

Od kada pišem blog, ne pišem u svoj dnevnik?

Hm…slučajnosti više ne ignorišem u životu. Sviđa mi se kako je to Žana Poliakov negdje rekla: „Nije to slučajno. Do sada već sigurno znate da slučajnosti i ne postoje nego samo lepo sinhronizovani i medjusobno povezani dogadjaji.“

Prvo što mi je palo na pamet je bilo da treba sve tekstove koje sam pisala za blog da prenesem i u dnevnik. Ali to mogu i poslije.

I onda osjetim. Panika me napustila. Sve one današnje ideje ostaju na nivou zabilješke. Ja večeras pišem o mom dnevniku. Jer on me podsjetio večeras da se o ovdje ne radi o „poslu“. Ovdje se radi o ljubavi. Pišem zato što volim. Volim sebe. Volim vas. Volim život. Volim da pišem. Volim.

Umjesto da tekstove sa mog bloga prenesem u njega, donosim vam jedan tekst o njemu.

Dakle, moj dnevnik.

Jedna od najvažnijih sporednih stvari u mom životu.

Posvetila sam mu dosta vremena. U nekim životnim fazama više, u nekim manje, ali uvijek bih mu se vraćala. I uvijek sam imala osjećaj kao da se vraćam samoj sebi.

Kao da u njemu skupljam i čuvam dijelove sebe. Čuvam od zaborava. Čuvam od nepostojanja.

Uvijek imam taj osjećaj da ako ne zapišem nešto što mi je važno, da će to nešto nestati, kao da ga nije ni bilo. Iluzja obična, znam. Ali to dolazi s godinama, valjda. Što manje života imaš ispred sebe, sve više ga cijeniš i sve je jača želja da ga nekako sačuvaš. Zadržiš. Usporiš.

Nije oduvijek bilo tako. Počela sam pisati jako rano, kada su moji motivi bili sasvim drugačiji.

Bila sam nesretno zaljubljena i trebalo mi je da se nekome izjadam.

Eto.

As simple as that.

27.1.1987.

“Danas počinjem pisati dnevnik.
Pošto ja već sada osjećam da će ovdje biti upisane samo gluposti odmah ću početi sa jednom: Ja sam zaljubljena!“

Čekaj, kako glupost, drago dijete…Stani malo. Nisu to gluposti. To je pitanje života i smrti. Voliš, dakle postojiš.

Tri naredne godine sam baš vrijedno pisala. Zabilježila mnogo trenutaka. Prvih izlazaka, zabavljanja, poljubaca, žurki, rođendana, putovanja. Momenata iz školskih klupa. Osnovna škola, takmičenja, folklor, teatar poezije, muzička škola. Gimnazija. Novi prijatelji. Ozbiljniji izlasci, ozbiljnije žurke. Ozbiljnija zaljubljivanja. Šetnje. Susreti. Ljeto. More. Hercegovina. Selo. Ekskurzije, Nove godine, Gitarijade, Koncerti, Svirke, Bašta sljezove boje, Sebastijan, Borik, Parkić…

Iščekivanja. Da li je izašao? Hoćemo li se sresti? Da li me je pogledao? Pogledi, upoznavanja, strijepnje, slutnje.

23.12.1987.

“Pa još i za S.!
N. mi je rekla da tako neću ništa postići. Da se suviše drugarski ponašam. Pa šta ja mogu?
Ne mogu mu se baciti oko vrata kad ga vidim? Mogao je do sada shvatiti da mi se sviđa! Ako nije, šta ja tu mogu?“

Preslatko!…A zar nisam mogla reći, jednostavno? Ili to nije tako jednostavno kad imaš petnaest godina?

Još mnogo, mnogo, mnogo toga napisanog. Proživljenog. Ili neproživljenog, tek zaželjenog.

Uzmem povremeno ove dnevnike da ih čitam. Te godine na prelasku iz osnovne u srednju školu, otrgnute od zaborava i sačuvane, za mene predstavljaju veliki izvor radosti. Kad gledam sada u tu djevojčicu, stvari kojima se radovala, stvari zbog kojih je bila tužna, nekako i sebe sadašnju vidim sasvim drugim očima. Osjetim se cjelovitijom. To su bili ozbiljni usponi i padovi za te godine. Ali uspjela sam. Suočila sam se sa sobom i evo me. Sve je u redu. Sve je dobro. Sve sam to JA.

Nastavila sam sa pisanjem i dalje. S većim ili manjim prekidima. Ipak, kako sam prolazila kroz etape života, ostavljala sam trag o njima u ovim sveskama. Nakupilo ih se vremenom. Prošle godine sam počela da ih vodim elektornski. To ima svojih prednosti. Ali sam način nije bitan. Bitno mi je da ih pišem. Važni su mi. Iz dana u dan sve važniji. Uzmem tako nekad, pa čitam šta sam napisala. Nekad se čudim samoj sebi. Nekad se iznenadim. Naljutim. Obradujem. Nasmijem. Rasplačem.

Jedno vrijeme sam brinula što ne mogu svaki detalj da sačuvam. Onda sam prestala da se opterećujem tim. Mislim da je to bilo baš u vrijeme kad sam prestala da se opterećujem, uopšte. Shvatila sam, detalj koji sam sačuvala je upravo taj koji je trebao da bude sačuvan. Ništa nije slučajno.

Uživam u svakom napisanom slovu . Ne žalim ni jedan minut proveden na ovaj način.

Pretočiti neku misao u riječi mi je vremenom postalo nekako potrebno. Kao da sagledam stvari do kraja tek kada ih napišem.

Proniknuti u srž nekog osjećanja, shvatiti odakle dolazi, kako i zašto, šta ga je izazvalo, dozvoliti mu da bude, osjetiti u potpunosti…

Sačuvati neki razgovor, koji me nagnao na razmišljanje.

Neki članak. Stihove. Svoje ili tuđe. Fotografije.

Neka nova saznanja. Stečeni uvidi. O ljubavi, o ratu, o ljudima, o životu.

O sebi.

Razmisliti o nečemu detaljno. Isplanirati nešto. Maštati o nečemu.

Nedavno sam shvatila.

Sve su to bili putevi samospoznaje. Zavirivanje u sopstvenu dušu koja već zna sve odgovore i samo čeka da ih potražim.

Možda vam nije jasno zašto sam ja ovo pisala. Možda vam je još manje jasno zašto sve vi sad ovo još i pročitali. Ali ako među vama ima bar jedna soba koju sam inspirisala da pisanjem krene u središte sebe, radujem se. Jer to smatram jedinim ispravnim pravcem. „U sebe, u sebe, u sebe, i nikako spolja!“

I tako. Nastavljam i dalje.

Da pišem sebe. Da istražujem sebe. Da rastem. Da se mijenjam.

Da stvaram sebe i svijet oko sebe.

Facebookgoogle_plus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *