Četvrti listić

Facebookgoogle_plus

Ležim juče potrbuške na travnjaku koji okružuje bazen u našem vodenom parku. Onako, sve baš potaman. Okrenuta sam prema bazenu i nadgledam krajičkom oka moje Najmlađe u vodi. Baš se oslobodio ove godine, proplivao „za prave“, pa pliva, skače u vodu, roni, smije se, raduje se. Vrelina dana već jenjava. Uživam u blagoj toploti zalazećeg sunca na licu, ramenima i leđima. I neki povjetarac tu prolazi povremeno, da doda jednu posebnu, razigranu notu. Ispred mene knjiga. Znala sam da nema tu, pored bazena, nekog posebno pažljivog i predanog čitanja. Ali, nekako…kako bih vam to objasnila? Bez knjige, to je tek jedan odlazak na bazen. Uz knjigu, eh, tu već mogu da zamislim kako sam na plaži, pored mora…gotovo da čujem valove. I tako, pogled na bazen, pa malo duži pogled na knjigu. Na bazen. Na knjigu. Bazen. Knjiga. Onda zažmirim malo, opustim lice, vrat, ramena, dišem, uživam u suncu. Pa, ispočetka.

Tek, u jednom momentu, slučajno se nešto zagledam u travu ispred sebe. Kad tamo, ispred mene, djetelina s četiri lista. Mnogo vremena je prošlo od kada sam je posljednji put pronašla u travi. Sigurna sam da znate za vjerovanje da ona donosi sreću…

djetelina

Ležim ja tako i gledam taj listić. Nisam ga tražila, a on mi je došao, sam. I dosta nekih misli krene da mi se vrzma po glavi.
Da li sam ja to bila zagubila, pa opet pronašla sreću nakon mnogo vremena?
Da li mi djetelina s četiri lista zaista donosi sreću ili mi ona dolazi samo onda kada sam srećna, da me podsjeti na to?
Ili, ako dugo vremena nisam našla djetelinu s četiri lista, da li je to zato što nisam srećna ili zato što nisam zastala da je potražim? To bi onda značilo da treba da zastanem malo u životu?  Da pogledam oko sebe. Da udahnem, slušam i gledam. Da osjećam. Da pustim malo srce da me vodi.
Pa jesam li? Srećna?
Uh, to je već previše razmišljanja posvećeno jednom malom listiću.

Ako se ovdje radi o listiću, uopšte?
Ah…

Kako je sve tako povezano u životu? U nama? U Univerzumu?

Eto, jutros, u predivnom društvu, slušam jednu divnu mladu ženu kako govori o tome da kad misli da je našla u sebi odgovor na neko pitanje, osluškuje malo i ako je odgovor pravi, istinit, počne da dobija potvrde. Sa raznih strana. Znakove pored puta. I ja se sjetim moje djeteline.

Ona je došla da potvrdi  istinitost odgovora o sreći do kojih sam došla u zadnje vrijeme, lutajući bespućima svoje duše. Evo, ovo su samo neki od njih. Istinitost, naravno, shvatite uslovno. Ovo je moja istina, trenutno. Možda za vas vrijedi neka druga, vaša istina.

Za sreću je potrebno jako malo. Naša odluka da budemo sretni. Jer, sreća je u nama. Kad to shvatimo i prihvatimo, prestaćemo uzalud očekivati od drugih stvari i ljudi da nas usreće. I jednostavno, bićemo srećni.

Srećnima ili nesrećnima nas ne čine događaji, ljudi, okolnosti. Već naš pogled na njih.

Nema sreće bez prepuštanja. Ne može se stalno plivati uzvodno. I sama tek učim da se prepustim malo rijeci života. I da nađem hrabrosti da prihvatim sve što mi život donosi. Još sam na početku. Ali, već sad vidim. Znati se prepustiti, to mora da je divno.

I još sam našla da je ljubav važan sastojak u tom napitku sreće. Direktno su proporcionalni. Što više volite i otvarate svoje srce, srećniji ste.

I na kraju: „There is no way to happiness. Happiness is the way.“

Najmlađe mi trči u susret. Izronio mi je poklon. Prsten sa sitno, sitno izgraviranim tekstom. Ćirilica. Staroslavenski. „Oče Naš“.

Jer vjerovati treba.

Vjerovati da je sve moguće.

Čak i biti srećna.“

prsten

(Fotografije knjige: „Putovanje u središte srca“, Jelena Pantić. Novi Sad 2015.)

Facebookgoogle_plus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *