Procjenom do neprocjenjivog…

Facebookgoogle_plus

IMG_3551

Predosećanje

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen,čas setan, bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom.

 

Morali smo doći do poezije. To vam je sa mnom neizbježno.
Kada kažem Desanka Maksimović, pomislićete Strepnja, Slutnja, Opomena?

Da, sve to i još toliko toga o čemu je ona razmišljala, iskusila, proživjela, poimala, svijala stihove, učila nas.

Ali priču jednu želim da vam ispričam. Ukratko ću. Pa se vraćam stihovima.

Bila je u mom gradu, nekada davno, jedna velika knjižara. Prizemlje i sprat. Dole, kancelarijski i školski pribor, gore – raj. Kružnim stepenicama se popneš i  zađeš među police, police i police knjiga.Tamo nekad krajem osamdesetih, odmjerim ja zbirku pjesama Desanke Maksimovic u toj knjižari.  Moram vam reći, ja sam nju stvarno oduvijek nekako voljela. A tad, posebno.  Tinejdžerka, zaljubljena neprestano u nekoga, njena ljubavna poezija baš nekako lako u moju dušu ulazila i red tamo pravila…IMG_3554Bila je u toj knjižari i jedna polica sa antikvitetima. Sjećam se da sam tu baš nekih finih komada kupila.
I onda ja u jednom momentu shvatim kako do one Desanke.
Ne znam koliko imate godina, odakle ste i da li je kod vas tako u kući bilo, ali mi smo imali hrpu onih nekih knjiga Tito-ovo-Tito-ono. KPJ. NOB. NOR, XII kongres KPJ itd…Tata vojno lice, mama u u SUP-u radila. To se baš nekako kao i moralo kupovati, bar sam ja tako mislila. A i dobijali su. Kojekavnim zgodnim prigodama.

Upitam ja tetu u knjižari da li možemo nekako da se mijenjamo.

Ja njima Tita i partiju za antikvarnicu, a oni meni Desanku.

Moze, reče teta.

Uh….

Otrčim kući i skupim fino sve te knjige, nove, netaknute, naravno. Bile su fine dvije torbe pune. Velike, divne knjige, masni papir, puni kolor, tvrdi povez, ovojnice sa Titovim portretima. Lov, ribolov, posjeta fabrikama, kongres, desant…ma!

Tata i ja odnesemo u knjižaru.

Ljubazna gospođa izvrši neku procjenu i ja fino izadjem iz knjižare s Desankom Maksimović u ruci.

S njenom poezijom u duši.

Eto. Kratka i poučna priča. Morate prepoznati kapacitete koje imate i koristiti ih blagovremeno. Možda je njihova upotrebna vrijednost uslovljena nekim drugim faktorima na koje nemate uticaja.

Predosećanje sam izbrala jer mi je uvijek nekako godio ritam kojim se smjenjuju riječi u toj pjesmi. Kao melodija neka najfinija.

A sada, biram za vas još nešto o čemu možete malo da razmislite.

IMG_3561

IMG_3552
Hvala, hvala, hvala!!!

 

Facebookgoogle_plus

Page with Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *