13/365

Facebookgoogle_plus

za blogPočinjem ovaj tekst jutros, a mnogo toga mi se vrzma po glavi.
Željela bih bar jedno 10 stvari da spomenem i uvežem u najljepši mozaik spoznaja koje me prate već danima, a koje me nepogrješivo vode do uvida:

Lična sloboda počiva na samodisciplini.

Ali odustajem od tog pisanja nadugačko. Ko to može i ko to želi čitati?
Moji uvidi su moji uvidi. Meni su došli, jer imaju značenje za mene. Za vas ne. Vama mogu značiti samo vaši uvidi.

Ipak, evo samo, dvije stvari.

Prvo, jedan razgovor. Kratki.
Drugar jedan, znamo se brat bratu preko 40 godina. Nismo stari, samo pamtimo davna vremena. I puštamo ih da postoje u nama. Dakle, taj drugar, kaže meni prije neki dan sljedeću stvar.

“Slušaj, probao sam čitati onaj tvoj blog. Ali ne mogu pročitati do kraja, džaba. Dosadi mi. ”
“Pa u redu, ne moraš, nije za tebe, očigledno!”
“E, zato se volim s tobom družiti. Ne ljutiš se, brate!”

Mislim, ljutim se ja, prečesto da bi bilo dobro. Ali na njega, nekako, ne mogu.

(Ne sjećam se baš da li reče “brate”, ali mi ide uz njega, nekako, pa ubacih)

Drugo.
Kako meni stižu te poruke. Probudila se jutros. I sjetim se.

A najviše volim te stvari kojih se sjetim ujutro, čim otvorim oči, dok još ležim u krevetu.

To su mi kao neke moje poruke meni. Kao da tokom sna imam pristup onom dijelu sebe koji mi je inače nedostupan. A mnogo je pametniji od ovog mog dostupnog dijela.
Dakle, sjetim se mog bloga i jednogodišnjeg izazova s kojim sam počela 27. janura ove godine i pridržavala ga se čitavih 12 dana. (Radi se o  jednogodišnjem izazovu postavljanja jedne fotografije dnevno na moj blog, tagovane sa #Gledam, koji sam počela sa tekstom “Treba nam svjetlo da bi vidjeli sjenku“)

I zapitam se, a kroz prizmu novih saznanja o samodisciplini, da li ima smisla da nastavim s tim?

Odložim malo tu važnu odluku i zavirim na fb.

Kad tamo, moj odgovor.
Prijateljica postavila link na jedan video, peti po redu u nečijem jednogodinjem izazovu postavljanja motivacionih videa. Ma, daj!!! Tako direktno!

Hvala.

Nisam ni pogledala video.

Jer moja poruka je bila vec u naslovu.

Nastavljam.

Ima da se samodisciplinujem dok se ne oslobodim!

Slučajno ili ne, nastavljam 9. maja, kada slavimo jednu veliku pobjedu. Samo, moj “front” se prostire na ličnom planu.

Idemo.

Sa “savršenog” broja 12, prelazim na “nesretni” broj 13.

13/365 here I come.

Hvala dragim prijateljicama koje su tu za mene na našem zajedničkom putu ka slobodi.

Hvala Spomenki Mujović.

Hvala meni, što nađem načina da ostavim poruke samoj sebi, da ih nađem kada mi najviše trebaju.

“Hvala za hvala”.

(13/365 – Jednogodišnji izazov postavljanja jedne fotografije dnevno na blog, tagovane sa #Gledam)

 

 

Facebookgoogle_plus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *